На Видовдан 28. јуна 1991. године, одлучује да помогне свом народу у рату који је тада захватио подручја где су вековима живели Срби. Одлази у место Голубић, код Книна, и тамо завршава обуку код Капетана Драгана, првог команданtа ЈЕДИНИЦЕ. Миланковић се истицао на обуци као веома дисциплинован и добар војник. По завршетку обуке унапређен је у чин поручника.
У родном крају формира јединицу „Вукови са Вучијака”. Убрзо он и његови „Вучјаци” постају истакнути борци и јунаци. Били су свуда где су се водиле тешке борбе за одбрану српског народа: Модрича, Дервента, Јасеновац, Пакрац, Окучани, Босанска и Книнска Крајина...
Крајем фебруара 1992. године поручник Вељко је био рањен током борби код села Смртић у Западној Славонији, одакле је пребачен у Бања Луку где је оперисан и потом превезен на ВМА, ради даљег лечења.
Веома значајну улогу је имао у пробијању „Коридора Живота”. Иако је имао гипс на нози, одбијао је да оде из борбе, и са својим војницима је међу првима био у пробијању коридора.
Као командант јединице током пробијања коридора водио је борбе код Добор Куле (1. јул 1992.), Бијелог Брда, Јакеша, Чардака, Цера, Модриче (26. јун 1992.) и Оџака (12. јул 1992.).
Јунаштво Вељка и његових бораца остаће запамћено у аналима рата по нападу коју си извели 1992. године: Момци вечитог поручника Миланковића извели су једини класичан јуриш „на нож” у Одбрамбено-отаџбинском рату. Крећући у напад на забункерисано брдо Јакеш развили су се у стрелце, изнели заставу у прве редове и после команде „НОЖ НА ПУШКУ!” полетели грудима на непријатељске ровове. Девет их је погинуло, двадесетак рањено – Јакеш је пао.
Вељко је тешко рањен 4. фебруара 1993. године у уличним борбама у селу Кашић (општина Бенковац) када је током дејства артиљерије у операцији Масленица погођен у десну страну груди. Преминуо је 14. фебруара на ВМА у Београду. Три дана касније сахрањен је у родној Кремни.
Дана 23. јуна 1993. године посмртно је одликован орденом Милоша Обилића, а у филму „Коридор 92” није ни споменут.
Вејчна му слава и хвала!
КОМЕНТАРИ