Споменко Гостић, најмлађи одликовани борац Војске Републике Српске, који је као 15-годишњи тинејџер погинуо 1993. године у нападу муслиманских снага, данас би има непуне 44 годину.
Он је рођен 15. августа 1978. године. Основну школу је похађао у Маглају, али је због избијања ратног сукоба у Босни и Херцеговини није завршио.
На почетку рата умрла му је мајка, па је остао да живи са баком која је септембра 1992. године погинула у гранатирању села од стране тзв. Армије Републике Босне и Херцеговине.
 |
| Гостић Споменко - Најмлађи борац Војске Републике Српске |
Споменко је имао оца, али то није ни знао. Он га се одрекао када је имао 4 године, а данас прима пензију на име погинулог сина.
Придружио се војсци
Дјечак се након смрти мајке и баке пријавио у Војску Републике Српске гдје је имао задужење да буде курир, а потом је развозио храну борцима на првим линијама фронта.
Једном приликом је са коњском запрегом упао у минско поље, након чега је био лакше рањен а касније је преживио још једно рањавање.
У нападу муслиманских снага на Озрен народ се повукао из Јовића, али је дјечак са неколико војника остао да брани село. У марту 1993. током гранатирања српске војске дјечак је тешко рањен да би 20. марта преминуо и сахрањен је са страдалим саборцима на сеоском гробљу. Тада је, осим њега, живот изгубило још 5 српских војника, а мали Споменко је имао само 15 година.
Сахрањен је на мјесном гробљу Горњи Улишњак, гдје почивају његова мајка и бака. То мјесто, као и Споменково село Јовићи, данас се налазе у Федерацији БиХ.
Послије више од двије деценије од погибије млади херој са Озрена добио је спомен – бисту у Добоју, која је 20. марта 2014. године постављена у порти Храма Рођења Пресвете Богородице.
Три године касније, 19. марта 2017. у вишеградском насељу Гарча, једна од улица је носи име овог младог хероја.
 |
| Гостић Споменко - Биста у Добоју |
Споменко је у рату добио надимак Мали Обилић, али не због година, већ због тога што је мртве и рањене другове извлачио са прве линије фронта по киши граната и метака.
Одбио је да оде у иностранство
Мало ко зна да је Споменко одбио понуду да оде далеко од рата и живи у туђој земљи безбрижним животом, све док његова земља не буде доживјела мир и слободу.
– Док моја нога не крочи на Маглај, ја не идем одавде – говорио је када је добио могућност да изађе из ратног ужаса и свој дјечачки живот настави у Паризу.
Није се плашио
„Имамо многе случајеве гдје је било тешко, али се све опет некако издржи. Имао сам случајеве да сам нагазио на мину, наишао сам и одбила је први точак. Ово ми је друга рана, мене је бацила детонација и ту ме је гелер окрзнуо, али опет се све савлада.
Тукли су ме мецима, али и то сам издржао. Кажем да ми је овдје добро и фино, сарађујем са војском, храним се са војском, спавам… Немам оца немам мајке, остао сам, само са бабом, али је она погинула баш код ове куће ту“, рекао је он својевремено у једном интервјуу.
– Мој задатак је да извозим рањенике, превозим муницију и храну, а сад пошто имамо мањак курира морао сам да пређем да будем курир, па је један старији преузео кочије. Али те кочије ће ми се једног дана вратити – рекао је овај дјечак.
 |
| Гостић Споменко и његова кочија |
По начину на који је причао видјело се да се труди да буде храбар, колико је то могуће када бјесне ратни сукоби.
– Не плашим се. Некад имам мало страх, али савлада се и то. Увијек имам оружје. Нон-стоп нападају, али неће дуго – рекао је он. За људе који нису отишли на ратиште већ вријеме проводе по кафићима, Споменко је рекао да су све то кукавице.
– То су издајице свог народа. Ја сам се добровољно јавио да помогнем свом народу да се ослободимо од непријатеља – причао је он. Послије рата је желио да настави да ради са својим кочијама и да помаже другим људима.
КОМЕНТАРИ