Настанак Војске Републике Српске (ВРС) и њен ратни пут, већ је увелико познат. Али њен пут ка нестанку мало је познат и није уопште испричан у српској јавности. Оно што јесте познато да се постојање ВРС у послератном периоду одвијало у веома сложеним и тешким унутрашњим и међународним околностима.
То се прије свега односи на повратак ВРС у касарне, које су пратиле и контролисале према Споразуму о регионалној контроли Мултинационалне снаге за спровођење или имплементацију мира (ИФОР), које су бројале 60.000 војника, са снажном и робустном техником, под вођством НАТО, са веома широким овлашћењима да предузимају све неопходне кораке за спровођење и поштовање одредби Споразума, укључујући и употребу силе. Послије годину дана, 20. децембра 1996. године снаге ИФОР су замењене Мултинационалним војним снагама за стабилизацију мира (СФОР), које су у почетку бројале 32.000 војника, такође под вођством НАТО и проширеним мандатом.
Функционисање Војске Републике Српске под притисцима
Република Српска била је у тешкој економској ситуацији и једва да је могла да финансира голо преживљавање Војске и подмиривање њених елементарних потреба.
“Током 1996. године, по налогу најодоговорнијих људи у Републици, организоване су бескрупулозне пропагандне акције на блаћењу челних људи ВРС. Преко државних средстава јавног информисања непрекидно се захтевало чишћење војничких редова „гвозденом метлом“. Главни штаб ВРС (ГШ ВРС) је, не чекајући наређења од јануара 1996. године, сходно Дејтонском споразуму, обезбеђивао имплементацију војног дела споразума уз истовремено спровођење реорганизације војске, настојећи да обезбеди потребан степен борбене готовости и спречи сва изненађења. Главни штаб ВРС непрекидно је тражио превазилажење несугласица и јачање одбране. Када је дужност председника РС преузела Биљана Плавшић, очекивало се да ће се сукоб војног и државног руководства моћи превазиђи. Од државних органа је тражена подршка како би се кадрови задржали у ВРС као професионалци. Средства нису стизала. Многи војни специјалисти су напуштали војску. Затражено је више бриге за борце, ратне војне инвалиде и породице бораца.
У то вријеме најодговорнији у Републици Српској су заборавили, или нису желели да знају, да су се муслиманске и хрватске снаге непрекидно наоружавале и да су их амерички и инструктори других земаља обучавали.
“Врло неодговорно су се посматрали борбени покличи Алије Изетбеговића и његових генерала за насилну реинтеграцију Босне и Херцеговине. Присуство међународних снага и обећања светских моћника нису гарант мира и слободе српског народа. Војска Републике Српске била је и морала остати тај гарант и њом се нико није имао право поигравати, посебно након толиких жртава. Таква упозорења Главног штаба нису наилазила на разумевање. Крајем 1996. године, дошло је до ескалације у неспоразуму између Врховне команде и ГШ ВРС. Мало је недостајало да јединице МУП РС отворе ватру на јединице ВРС. Цивилна власт, одбијала је да разговара са представницима војске. Унутар Српске долази до подјеле на источни и западни дио РС. Док је народ био уз своју војску, политичари и ратни профитери који су сада постали легални „бизнисмени“, били су спремни да употребом снага МУП пуцају и на народ и на ВРС. Међутим, било је и разумних људи са обе стране, тако да није дошло до крвопролића, које би одговарало непријатељима Српске. Међутим, политичко руководство уз помоћ страног фактора је дуго изражене несугласице са војним врхом окончало без реалног и објективног сагледавања узрока и што је још важније, без изналажења најцелосходнијих рјешења која би обезбједила континуитет војске и одбрану српског народа.
Указом председнице Републике Српске Биљане Плавшић, крајем 1996. године, пензионисани су и престала им је служба у Војсци Републике Српске: генерал-пуковник Ратко Младић, генерал-потпуковници Манојло Миловановић и Милан Гверо, генерал-мајори Здравко Толимир, Петар Шкрбић, Радивоје Милетић и Здравко Томић и пуковници Петар Салапура, Љубиша Беара, Саво Сокановић, Милован Милутиновић сви из Главног штаба ВРС, генерал-мајори Живомир Нинковић и Божо Новак, командант и начелник штаба В и ПВО, генерал-мајори Радован Грубач и Миладин Прстојевић, командант и начелник штаба Херцеговачког корпуса, генерал-мајор Грујо Борић, командант Школског центра ВРС, генерал-мајор Будимир Гаврић, начелник штаба Источно-босанског корпуса, генерал-мајор Владимир Арсић, командант Оперативне групе „Добој“ и још 108 високих официра ВРС, како је јавила служба информисања председника Републике Српске.
На Савиндан 27. јануара 1997. године, у Банском двору у Бања Луци уприличена је свечаност, коју је заказала Биљана Плавшић обележавајући испраћај у пензију 17 генерала ВРС. Позвано је 13 генерала који су пензионисани крајем 1996. године, и четири раније пензионисана (крајем 1995.) генерала ВРС. На заказану свечаност дошла су само два пензионисана генерал-мајора: Владимир Арсић и Станислав Галић. Био је то реалан след догађаја након непримјереног блаћења старјешина војске, посебно генерала Главног штаба на републичким средствима јавног информисања када су силом и без речи најурени из војске, а у којој су, то зна цио српски народ, живјели, радили и борили се заједно са својим борцима протеклих пет ратних година.
Убрзо затим, на основу наредбе председника Српске, приступа се устроју ВРС и развоју сада већ Генералштаба ВРС, за чијег ће првог начелника бити постављен генерал-мајор Перо Чолић.
” Још тада су странци видјели у ВРС „реметилачки фактор“, у њиховој тежњи да саботирају спровођење Дејтонског споразума. Али тада још увијек нису смјели ударити директно на ВРС, већ су то покушали преко поткупљивих српских политичара, да они умјесто странаца уруше ВРС и на крају да је и укину. Све мање средстава је било за одржавање борбене технике, за набавку резервних делова, за редовно опремање нових генерација младих војника и за друге потребе. О некој модернизацији и осавремењавању борбених и, уопште, материјално-техничких средстава није се могло ни размишљати. Објекти у касарнама и техника на отвореном рапидно су пропадали. Вишкови наоружања, борбене технике, опреме и муниције малим дијелом су продавани, а претежно уништавани.
Мали буџет за Војску, константно је био изложен притисцима за додатно смањивање, дијелом због општег сиромаштва, а дијелом због притисака иностраног фактора. Тако је свако смањење Војске са одобравањем и олакшањем прихватано. Евидентно, све је било усмјерено ка потпуном слабљењу и обезвређивању ВРС, како би се на крају, и укинула.
Током НАТО агресије на СРЈ 1999. године, део старешина В и ПВО ВРС, прије свега ракеташи са РС Куб били су распоређени у јединицама ПВО ВЈ на РС Куб. Они су са својим колегама провели 78 дана рата на ватреним положајима. По завршетку агресије старешине из ВРС су се вратиле назад у своју јединицу у Републици Српској.
Последице које је НАТО агресија оставила на РВ и ПВО ВЈ посредно ће се одразити и на стање В и ПВО ВРС. То се посебно односило на одржавање ваздухопловне технике као и на школовање стручног кадра.
” Потребно је навести да сама ВРС, за разлику од МУП РС, никада није била „у милости“ цивилног политичког руководства Републике Српске. Од 2002. године започињу припреме за „укидање“ ВРС. Сама ВРС била је трн у оку дијелу „међународне заједнице“, те су чињени велики напори да се ВРС укине. Фабриковане су афере, смењивани генерали, често су били забрањивани летови српских ваздухоплова како они школске намјене, тако и хуманитарне намјене, а све с циљем да се српски војник натјера да буде послушан „новом свјетском поретку“. ВРС је одолевала том притиску све до краја 2005. године, када је извршена последња чистка старешинског кадра (завршена половином 2008. године). Будући да ВРС током НАТО агресије на СРЈ, није била конструктивна војна сила, већ војна сила коју је НАТО посматрао као противника, те је због тога морао приступити сталном посматрању војних објеката на простору Републике Српске. Војни објекти ВРС стално су били под присмотром снага СФОР. Нерјетко су на улазу испред касарни били стационирани војници СФОР са борбеним возилима, док су издвојени објекти и складишта покривана сталним патролама. То НАТО није могао никако да заборави Српској.
Улога Стивена Бучија у нестанку ВРС
По завршетку Агресије, пре свега САД су могле да приступе спровођењу свог пројекта – нестанку ВРС и стварању ОС БиХ.
” У августу 2000. године у БиХ долази војни аташе из САД Стивен Бучи, који до тада није био присутан у Сарајеву. У исто врјеме он предаје акредитиве Сталном војном комитету БиХ, неуставном органу. Осим тога, он наводи да је разлог његовог доласка признавање „уставних овлашћења које Председништво БиХ има над Оружаним снагама у БиХ“. То је такође била још једна неуставна категорија, јер је Врховни командант ВРС био председник Републике Српске. Али то прије свега САД није много занимало. Намерјно или случајно, његов долазак је претходио догађајима који ће се одиграти 5. октобра 2000. године у СРЈ. Победом ДОС у Србији, доћи ће до захлађења односа између СРЈ и Српске, што ће се посебно одразити на војну сарадњу између тадашње ВЈ и ВРС. Српска ће у будућим догађајима око ВРС, остати без значајне подршке Србије. Она ће послије побједе ДОС-а и дисолуције СРЈ прво у СЦГ, а потом и одвајањем Црне Горе из заједничке државе бити заузета око очувања своје државности, не имајући снаге да помогне Српској. Србија ће своју државност и суверенитет вратити тек 5. јуна 2006. године. До тог времена, Српска ће изгубити бројне надлежности добијене Дејтонским споразумом укључујући и Војску. Да ли је то било баш случајно или не?Распуштањем 30. Кадровског центра 2002. већи дио старјешина из ВРС враћа се у ВЈ, што додатно урушава ВРС), самим тим смањује се бројно стање ВРС. Исте године основан је Генерални секретаријат Сталног комитета за војна питања БиХ.
Током 2003. године обиљежен је дан ВРС. Формирана је комисија за реформу одбране у БиХ. Изгласан је први Закон о одбрани БиХ (неуставан закон), којим је формирано Министарсво одбране БиХ (неуставан орган). Током 2004. године именован је први министар одбране БиХ, Никола Радовановић (по националности Србин), који је има респектабилно војно образовање које укључује завршену војну академију КоВ, генералштабну школу, Краљевски колеџ за одбрамбене студије у Лондону. Завршио је и постдипломски студиј међународних односа и дипломатије на Универзитету у Оxфорду у Великој Британији. Сами донесите закључак! Именована су четири генерала из ВРС у ОС БиХ. Постављен ланац командовања у ОС БиХ. Формирана Почасна јединица ОС БиХ. Већ 2005. године донесена је Одлука Председништва БиХ за опредељење БиХ у чланство у НАТО. Прекинуто је служење војног рока. Комисија за реформу одбране у БиХ завршила је са радом. Донесен је други Закон о одбрани БиХ. Донесен је Закон о служби у ОС БиХ. Укинуто је Министарство одбране Републике Српске и Војска Републике Српске, све ми се чини уз нашу огрому сарадњу!
Војска Републике Српске која је извојевала у рату Републику Српску и осигурала да Република Српска постоји оваква каква је данас, званично је укинута 1. јануара 2006. године и то од стране политичара Републике Српске и то без референдума, а који је морао бити организован за тако важно питање. Укидање Војске Републике Српске је извршено под великим међународним притиском западних сила у циљу сламања војне силе Републике Српске, једине им препреке, а све ради тога да би западне силе на челу са НАТО имале фактичку контролу над овим простором и да би могле несметано да испуне своје геополитичко-офанзивне циљеве како у Републици Српској тако и на Балкану.
” Иако по Дејтонском мировном споразуму није било предвиђено да се укине Војска Републике Српске, српски политичари из Српске су кукавички устукнули пред Западом, нису имали храбрости или воље да им се супроставе, и предали су Војску Републике Српске без одобрења народа, под заједничку команду донедавно непријатељској војсци, те на тај начин укинули једини гарант очувања и одбране Републике Српске. Ово је вјероватно и једини овакав случај у свијету, тако да је удар на Војску Републике Српске, односно њено укидање био је један од најважнијих циљева западних земаља које су уз помоћ домаћих политичара и оствариле свој циљ. Првенствено због тога јер је Војска Републике Српске у то вријеме била веома респектабилна војна сила на овим просторима.
Да би се војска укинула и одбрана Републике Српске препустила Сарајеву, Влада Републике Српске је покренула иницијативу за измјену Устава Републике Српске у складу са закључцима Народне скупштине, закључцима Владе и у вези с Одлуком Народне скупштине, а којима је дата сагласност за пренос надлежности у области одбране с Републике Српске на Сарајево.
Посланици у парламенту Републике Српске су усвојили Уставни закон за примјену амандмана на устав Републике Српске којим се надлежности у подручју одбране Републике Српске преносе на Сарајево, чиме је од 1. јануара 2006. године престао да буде на снази Закон о војсци Републике Српске, а којим су се законом Министарство одбране и Војска Републике Српске трајно укинули, а наоружање и техника у највећем дијелу уништили или продани под сумњивим околностима трећим земљама или су их западне земаље продавале земљама у сукобу и „опозицијама“ зарад „демократије“.
Посланици парламента Републике Српске тада су усвојили Закон о престанку важења закона о одбрани и Војсци Републике Српске, а парламент Републике Српске тада је овластио премијера Перу Букејловића да потпише Споразум о преносу надлежности одбране са Републике Српске на Сарајево.
Важно је напоменути да је и Закон о одбрани БиХ, са чланом 84. о активностима за придруживање НАТО-у, донијет у размаку од мјесец дана са Законом о престанку важења закона о Војсци Републике Српске (о укидању ВРС), а који је потписао тадашњи председник Републике Српске Драган Чавић.
” Од свега овога не би ништа ни било, да не постоји Закон о одбрани са чланом 84., а који се односи на НАТО. Њега је донијела Скупштина БиХ, а у којој је, у овоме случају, опет, било доста политичара из Републике Српске. Закон је прије него што је дошао у Скупштину, морао проћи двоструку процедуру. И то, кроз Представнички дом у којем сједи 42 представника, а трећина је из Републике Српске. Да би се Закон уопште усвојио као предлог, морала је да гласа трећина посланика из Републике Српске – што је очигледно и било. Прошао је и Дом народа у којем сједи 15 заступника од којих су пет из Републике Српске и морала су три делегата из Републике Српске да гласају да би уопште закон прошао даље. Важно је напоменути да су политичари из Републике Српске из свих политичких опција, и нажалос исти су и данас на политичкој сцени Републике Српске, без било какве одговорности за њено тренутно лоше политичко и економско стање.
Шта неколико деценија послије
Проблем са Оружаним снагама БиХ уочени су од самог њиховог формирања. То стање највише кулминира у поводу обиљежавања прославе Дана Републике Српске 9. јануара, сваке године. Двоструки аршини, те једнострана примјена Закона од стране Муслиманског и Хрватског војног руковдства константно урушавају дигнитет Републике Српске као и Скупштине Републике Српске, односно њених Закона и Одлука поводом Дана Републике Српске, те припадници Репблике Српске који су у ОС БиХ трпе огромна понижења по овом питању кроз разне дискриминирајуће поступке поводом овог датума као и свих других Републичких празника. Ови константи покушаји отварају бројна питања и појачавају сумњу у функционисање МО и ОС БиХ на овом принципу.
И сам председник Републике Српске Милорад Додик је истовремено изјавио „да је укидање ВРС несрећна одлука“.
” Ипак треба бити прецизан и рећи – Укидање ВРС је историјски промашај, срамна одлука коју су појединци донијели, не схватајући сву тежину те одлуке. За неке одлуке треба знати, да их политичари не могу дониети јер немају ту надлежност. За неке одлуке надлежан је сам народ и он те одлуке може донијети само на референдуму. Није срамота питати народ, срамота је не питати исти. Референдум је најлегалнији облик изношења слободе иступања и ставова једног народа и исти је потребно употребљавати свакоднево, ако је потребно и 365 дана у години!
КОМЕНТАРИ